Ua, prosvetari!

(Peščanik) Gostujući u Drugom dnevniku 22. oktobra, ministar Vujović je povodom štrajka prosvetnih radnika izjavio: „Pozivam ih da porazmisle koliko vremena rade i kako da dopunskim radom nadoknade smanjenje plata“. Kasnije je ova izjava objavljena i na sajtu ove televizije. Istoga dana jedan deo škola nije držao nastavu, drugi deo je skratio časove, u nekim školama je nakon pritisaka nastava u popodnevnoj smeni normalizovana, a jedan broj škola se ponašao kao da se ništa ne dešava.

U svakom slučaju, nakon haotičnog dana u osnovnim i srednjim školama, ministar poziva zaposlene da porazmisle. Šta nam ovim pozivom poručuje ministar? A još je uputnije pitati se koga ministar poziva da „porazmisli“, da li samo prosvetne radnike.

Svedoci smo višegodišnjeg sistematskog urušavanja obrazovnog sistema i poverenja u njega. Učitelji, nastavnici i profesori pripadaju onom, jednocifrenim procentom iskazanom, delu društva sa visokim obrazovanjem i pri tome, ukoliko je potrebno naglasiti – rade jedan od najplementijih poslova: podučavaju. Ipak, već godinama se stiče utisak da su prosvetni radnici paraziti na državnim jaslama koji troše novac, a ništa ne proizvode. Još je jači utisak da bi država najradije da „ukine“ prosvetni sistem ili da nastavnički posao proglasi društveno-korisnim radom za koji ne bi morao da se izdvaja novac iz budžeta.

Prosvetni sistem ne samo da u očima javnosti nije prepoznat kao jedan od stubova društva, što bi morao biti, već je brojnim reformama, od kojih nijedna nije završena, urušavan i iznutra. Nastavnicima se poručuje da treba da ostvare skanadinavske rezultate, ali u balkanskim uslovima. Godinama ih zastrašuju kako će biti povećan broj dece u odeljenjima, a time smanjen broj odeljenja i nedeljni fond časova, i kako će se nedeljni fond časova povećavati, tj. povećaće se broj časova koje je potrebno održati za punu platu – a sve to znači smanjenje broja zaposlenih. Nastavnicima se, dakle, već godinama preti otpuštanjima.

Sa druge strane, snaga sindikalnog delovanja u prosveti je godinama sistematski slabljena: decentralizacija sindikata, umnožavanje sindikalnih organizacija, gde postoje i reprezentativni i oni koji to nisu, stalno osnivanje novih sindiklanih frakcija, kao i pretvaranje sindikalnih organizacija u profitabilna preduzeća čije se vođe bogate poput uspešnih privrednika, koketiranje sindikata sa vlašću i međusobna posvađanost, gubitak poverenja radnika u sindikalne vođe.

Sve ovo je doprinelo da snaga protesta bude svedena na minimum, te da je generalni štrajk, tj. totalnu obustavu rada gotovo nemoguće ostvariti. A samo tada, kada sva deca ostanu kod kuće umesto da budu u školi i kada ne bude imao ko da ih „čuva“ (ovaj argument se sve češće pojavljuje prilikom štrajka prosvetnih radnika, kao da su škole bebisiting ustanove) – samo tada će moći ozbiljno da se utiče na one koji odlučuju.

Plate u prosveti su niže od republičkog proseka i najniže u regionu, prosvetni sistem nije reformisan, već je stalnim pokušajima reformisanja i nejasnim ciljevima i maglovitim rokovima urušen, a javnost se već godinama ubeđuje kako su nastavnici lenčuge i da ničemu ne mogu da nauče decu, pa su ona sve nepismenija i sve veće neznalice.

Prosvetne radnike suštinski ne štite ni sindikati, a nadležni ministri nikada nisu bili senzibilni prema zahtevima struke. Oni se nikada u vladi nisu borili za svoj resor, kako bi zaštitili radnike ili im obezbedili bolje uslove za rad, već su po pravilu bili suprostavljeni interesima nastavnika.

Sadašnji ministar prosvete i njegovi savetnici izjavljuju kako je štrajk bespredmetan i kako para nema. Sa predstavnicima sindikata pregovaraju činovnici koji većinom nemaju nijedan dan radnog staža u osnovnoškolskom ili srednjoškolskom obrazovanju. U takvoj situaciji ministar Vujović apeluje da se „porazmisli“. Ova izjava usklađena je i sa vladinom uredbom, koju je saopštio ministar rada Vulin, o socijalnoj pomoći koja mora da se zaradi, o čemu je pisala Sofija Mandić.

Ministri svakodnevno opominju neradnike raznih vrsta i prete im poručujući kako nikome neće dati ’leba bez motike. Ovde treba dodati i naslovne strane novina o najbogatijim ljudima u Srbiji, od kojih država navodno ne može, a u stvari ne želi da naplati porez, kao i o enormnim iznosima koje stranke dobijaju iz budžeta. Od bogatih nećemo uzeti ni ono što nam zakonski pripada, sebi tj. strankama daćemo i više nego što nam treba – ali ćemo mere tzv. štednje sprovesti svom snagom oduzimajući novac od nastavnika, lekara, penzionera.

Dakle, ministar Vujović kaže da prosvetni radnici ionako malo rade, pa im dovoljno vremena preostaje da, što bi se reklo, tezgare sa strane. Pored toga što preporučuje tezgarenje, ministar povlađuje populistički raširenom ubeđenju da je prosvetnim radnicima lako, jer nemaju osmočasovno radno vreme. Pritom, službenik u opštinskoj, gradskoj ili republičkoj administraciji, primljen isključivo kao stranački kadar i apsolutni višak i time trošak, koji efektivno ne radi ni dva sata sa sve kancelarijskom razmenom tračeva, kuvanjem kafe i čitanjem najnovijih vesti, koji pri tom ima veću platu od nastavnika – ne treba da porazmisli o tome koliko radi, jer on ima osmočasovno radno vreme. Takvog radnika ministar nije uputio na ovu vrstu kontemplacije.

Da bude jasno, svaki nastavnik osnovne ili srednje škole na početku svake školske godine dobija rešenje o raspodeli časova i nedeljnom fondu za tu školsku godinu. Ukoliko ima manje časova od punog fonda, primaće i za toliko manju platu. I to je potpuno u redu. Nastavni fond direktno zavisi od broja upisane dece i broja odeljenja, pa tako samo oni koji rade u školama znaju kakva je borba među školama za svakog đaka i kako zakoni tržišta i tamo gde ih formalno nema, suštinski već vladaju. Dakle, u prosveti važi jednostavno pravilo: koliko časova tolika plata. Da li radniku u administraciji plata zavisi od obima posla? Naravno da ne, radio ne radio, plata je ista i leže na račun u jednakim intervalima.

Drugo, radno vreme u prosveti je takvo zbog specifičnosti i prirode posla. Samo onaj ko nikada nije održao 5 ili 6 časova za redom, i tako iz dana u dan, iz nedelje u nedelju, iz godine u godinu, može da misli da je to malo rada i da je to lak posao. Pritom, časovi nisu jedina obaveza nastavnika i njegov radni dan se ne završava zvonom koje označava kraj poslednjeg časa.

Posebna vrsta problema su javna preduzeća za koja ništa ne važi, pa ni budući platni razredi, koji bi navodno trebalo da uvedu red u plate u javnom sektoru. Nakon njihovog uvođenja, ne bi smelo da se dešava da vozač u nekoj agenciji ima veću platu od lekara. Ukoliko bi se javni sektor zaista reformisao na ovaj način, onda bi to nužno trebalo da dovede do porasta plata u prosveti.

Pre nekoliko godina objavljeno je kolike su plate u fantomskom Javnom preduzeću Skloništa. Kafe kuvarica u tom preduzeću imala je gotovo u dinar istu platu kao nastavnik u osnovnoj školi. A plata vozača je prevazilazila bilo koji iznos u osnovnoškolskom i srednjoškolskom sistemu. Kakva je poruka vlade kada kaže da će javna preduzeća biti izuzeta iz platnih razreda, tj. kada kaže: nastavnici razmislite koliko radite i budite zadovoljni onim što primate, a mi ćemo nastaviti sa istom politkom finansiranja javnih preduzeća, preduzeća u restrukturiranju i železare, nastavićemo da dajemo subvencije, nastavićemo da punimo stranačke kase.

Ua nastavnici, koji malo rade i još su se usudili da štrajkuju!

Ministar se ipak nije obraćao samo nastavnicima. On je, kao i cela vlada Aleksandra Vučića, govorio pre svega, kako oni to vole da kažu, narodu. A taj narod je nezaposlen, osiromašen, besan, nahuškan na džabalebaroški javni sektor, a posebno na prosvetne radnike. To je isti onaj „narod“ kome premijer i njegovi ministri govore kako ne spavaju, ne jedu, ne dišu, već samo rade li rade za njegovo dobro i bolje sutra. I takvom narodu, i to na kraju dana, kada su već ljuti i besni jer nije imao ko da im pričuva decu zbog štrajka jednog broja škola, ministar poručuje da su nastavnici u stvari bahati neradnici, koji platu primaju gotovo ni za šta, a imaju vremena za još jedan posao, tj. tezgu.

Dakle, ministar zadaje konačan udarac ionako nokautiranoj i na kolena oborenoj prosveti, govori ono što su pre njega mnogi mislili, ali nisu smeli da javno izgovore. Resorni ministar se povodom ove sramne izjave nije oglasio i nije pojasnio kolegi o čemu se radi. A i kako da mu pojasni, kada ni sam ne zna, a njegovi savetnici zahteve nastavnika smatraju bespredmetnim, kao što zahtevi studenata „nisu vredni cepanja cipela“.

I ne samo da na ovu izjavu Vujovića nema reakcije resornog ministra, već nema reakcije uopšte, ni struke, ni sindikata, nikoga. Pa kako da bude drugačije, kada nas preplavljuju bezorazluk i arogancija, a mi se ćutke davimo u izlivima populizma.