Činit pravu stvar

piše: Blaža

Znate ono: kad, ako ne sad? Ko, ako ne ja?
Znate ono: kad se male ruke slože?
Znate ono: …
Ma, sve znate, jel tako?
Ima i ona: kad želiš, nać’ ćeš načina; kad ne želiš, nać’ ćeš izgovor. Buru. Snijeg. Vrućinu. Cunami. Votevr.

Izašla san od doma preksinoć u 20:50, vratila se sinoć u ponoć manje deset. U tih 27 sati, 15 san provela u hažeovom vlaku bez vode u veceu (skroz zanimljiv događaj kad idete tamo u 3 po noći, mogu i slike stavit da vam dočaram, al miris ne mogu. I bolje) i busu koji dio puta nije moga po A1 pa je trajalo… Srića pa san najveći dio tog autobusnog puta prespavala.

Jučer cili dan na jednoj dozi kofeina od 7 ujutro. Umor osjećala nisam, osim šta san se u par navrata zaljuljala al pripisujem to hladnoći 😉

Kad smo već kod nje, nasmrzavala se ko nikad.

Znam da su neki vozili po ledu ljetnin gumama. Samo da budu tamo.

A posebno znan jenoga I.P. (podaci poznati redakciji al ne znan smin li ih objavit jer neman potpisanu privolu) koji je na put krenija u četvrtak oko 3 popodne i eno ga još na putu. Postoje opravdane sumnje da će doma bit do večeras. Koji je za našu stvar učinija milijun puta više od mene. A ne samo da se time neće hvalit, nego će odmahnit rukom u stilu: ma, sitnica… I nakon toga opet učinit isto, kad bude tribalo. I više od isto. Jer je to tako: počneš činit pravu stvar i onda ne možeš nego nastavit činit tu i druge prave stvari.

Jednostavno ne možeš.

Comments are closed.