(Vreme) Južno od Minhena, nalazi se klinika specijalizovana za pomoć nastavnicima sa psiholoÅ¡kim problemima. Uzroci njihovih stanja nisu uvek ono Å¡to bi se oÄekivalo.
Mihael Glokner poÄeo je da liÄi na svoje uÄenike: kako stigne kući, baca se na kauÄ i bulji u TV. Prestao je da izlazi vikendom i da se bavi sportom. Subotom i nedeljom bi se po ceo dan razvlaÄio u krevetu sve dok ne padne mrak. Ali ovaj nastavnik nije lenj – on je bolestan. Mihael Glokner (Äije je pravo ime za potrebe teksta promenjeno) pati od sindroma pregorevanja.
Ovaj ÄetrdesetjednogodiÅ¡njak sedi na drvenoj stolici u lekarskoj ordinaciji i priÄa svoju priÄu. Na sebi ima modernu eÅ¡arpu, koÅ¡ulju na plavo-bele pruge i tamne farmerke. Povremeno se nasmeje i, sve u svemu, ostavlja utisak energiÄne osobe. Tek povremeno, njegov izraz lica je zabrinut. U poslednje Äetiri nedelje nije predavao – bio je pacijent. On se nalazi na leÄenju od depresije u Klinici “Å on Rozenek” u Prinu, jugoistoÄno od Minhena. Ova klinika je specijalizovana za leÄenje nastavnika sa psihosomatskim stanjima.
Svake godine, izmeÄ‘u 400 i 500 nastavnika javi se za pomoć, Å¡to je viÅ¡e nego u bilo kojoj drugoj profesiji. Posle nastavnika, druga najveća grupa koja se javlja za psiholoÅ¡ku pomoć su policajci, kojih je stotinak godiÅ¡nje. Prema podacima Ministarstva prosvete i kulture nemaÄke pokrajine Bavarija, tokom Å¡kolske 2010/11. godine, oko trećina nastavnika u ovoj pokrajini otiÅ¡la je u prevremenu penziju, mnogi meÄ‘u njima upravo zbog problema sa mentalnim zdravljem. StruÄnjaci procenjuju da znaÄajan broj nastavnika koji joÅ¡ uvek rade ima problema sa mentalnim zdravljem, ali nekako uspevaju da se odvuku na posao.
Kako je moguće da su nastavnici tako ranjivi? Prema kliÅ¡eu, reÄ je o grupi koja ima kratko radno vreme, ide kući ranije i uživa u dugaÄkom godiÅ¡njem odmoru. Andreas Hilert, naÄelnik Klinike “Å on”, istraživao je stres u nastavniÄkoj profesiji Äitavu deceniju i za sada je jedini nauÄnik u NemaÄkoj koji se time bavi. “Nastavnici su izloženi ogromnom psihosocijalnom pritisku”, kaže on: “Oni stalno moraju da donose odluke i da prave izbore izmeÄ‘u beskonaÄnog broja mogućnosti.”
Kako bi ilustrovao o Äemu govori, doktor Hilert navodi primere: “Treba li da prekinem predavanje i kažem detetu koje priÄa da zaćuti? I ako to uradim, koji pristup da odaberem?” Osim toga, nastavnici konstantno imaju osećaj da nemaju slobodno vreme, jer kod kuće pripremaju Äasove, pregledaju radove… Mnogi od njih gube sposobnost da se iskljuÄe i distanciraju od posla i onda im se jednog dana, naprosto, istroÅ¡e baterije, kao Å¡to se dogodilo Mihaelu Glokneru.
Dvanaest godina Glokner je predavao latinski i katoliÄku religiju u jednoj Å¡koli u Hesenu, a takoÄ‘e je radio i kao savetnik u Å¡kolskoj upravi. “Dobro sam funkcionisao dvanaest godina”, kaže. Njegova radna nedelja trajala je 80 sati. ÄŒak ni na pauzama nije mogao da se odmori, jer su kolege baÅ¡ u tim trenucima dolazile kod njega na konsultacije. NajÄešće nije imao vremena ni da ruÄa.
JoÅ¡ jedan problem bio je i to Å¡to zbornica u Gloknerovoj Å¡koli može da primi 10 ljudi, ali tamo ih je najÄešće radilo mnogo viÅ¡e, pa su žamor i buka bili uvek prisutni. StiÅ¡avanje kolega naprosto nije bila opcija. Dodatno opterećenje za Gloknera bilo je i to Å¡to je upravo prolazio kroz bolan raskid viÅ¡egodiÅ¡nje veze. Postajalo mu je sve teže i teže da ujutru ustane iz kreveta. U poÄetku je pribegavao raznim priruÄnim reÅ¡enjima dok nije Äuo da postoji klinika u Prinu – i spakovao je torbe.
Hilert kaže da je Glokner “izuzetan sluÄaj” jer se javio za pomoć svega par nedelja nakon Å¡to je doživeo slom. Većina nastavnika nastavlja da radi izmeÄ‘u pet i sedam godina, dok ne shvate da im je potrebna pomoć. Situacija je komplikovanija nego Å¡to se Äini, jer, kada nastavnik ima problem, posledice trpe i njegovi uÄenici: nastavnik ne uspeva da se dobro pripremi za Äas, ima teÅ¡koće sa koncentracijom, a kvalitet nastave opada.
Miranda List (ime takoÄ‘e promenjeno) u istoj je terapijskoj grupi u kojoj je i Glokner. Ova pedesetogodiÅ¡nja srednjoÅ¡kolska profesorka je razvedena i odgaja tinejdžera kog teÅ¡ko drži pod kontrolom. Kako bi izbegla teÅ¡koće kod kuće, fokusirala se iskljuÄivo na posao. To joj je donosilo osećaj da je cenjena i poÅ¡tovana. MeÄ‘utim, poÄela je da se oseća izolovano, ali je verovala da će biti loÅ¡ nastavnik ako smanji broj obaveza i viÅ¡e se posveti sebi. DoÅ¡la je u Prin kako bi radila na reÅ¡enju svog problema uz pomoć lekara.
Kada doktor Hilert skine beli mantil, zbog brade, naoÄara i živahnih oÄiju, lako ga je zameniti sa nekim od nastavnika. Otkud baÅ¡ interesovanje za stres kod nastavnika? “Moja majka i kumovi su bili nastavnici, a moja žena je pijanista, ali takoÄ‘e poduÄava mlade muziÄare”, kaže Hilert. Ovaj lekar voli da priÄa o svom polju interesovanja, uz jedan izuzetak: ne voli reÄ “pregorevanje”. Po njegovom miÅ¡ljenju, pravilniji naziv za stanje njegovih pacijenata jeste depresija ili anksiozni napad.
Njegovi pacijenti na klinici ostaju oko dva meseca. Za to vreme proÄ‘u kroz tridesetak terapeutskih seansi, od kojih su neke “skrojene” upravo za nastavnike, dok su ostale primenljive i na druge pacijente. Osim toga, pohaÄ‘aju kurseve na kojima uÄe tehnike opuÅ¡tanja miÅ¡ića, kako da odbiju dodatni posao i kako da naÄ‘u i osmisle slobodno vreme. Na raspolaganju su im i konsultacije sa terapeutima, na kojima mogu da priÄaju o liÄnim problemima.
Hilert smatra da problemi koji su karakteristiÄni za nastavniÄku profesiju treba da budu deo obrazovanja nastavnika: “Redovni pregledi takoÄ‘e treba da bude obavezni. U mnogim profesijama jesu, pa bi tako trebalo da bude i za nastavnike.” Nažalost, za to nema dovoljno novca, ali pojedine Å¡kole u NemaÄkoj primenjuju mentorske programe zasnovane na Hilertovim istraživanjima.
Mihael Glokner je uveren da su i drugi nastavnici u njegovoj Å¡koli preplavljeni svakodnevnim obavezama i pritiscima i da će se i oni slomiti. On navodi da je to jedan od razloga Å¡to vrlo otvoreno govori o onome Å¡to mu se desilo. Bez okoliÅ¡anja je rekao svojim kolegama zaÅ¡to neće raditi osam nedelja i gde će biti za to vreme. Jedini koji neće saznati celu priÄu jesu njegovi uÄenici. Za Äetiri nedelje, Glokner će ponovo stati pred tablu. Već se oporavio dovoljno da ga povratak u uÄionicu raduje: “Ne postoji plemenitiji posao nego Å¡to je poduÄavanje”, kaže.